Odgovor na ovo kompleksno pitanje nije lako dati. S jedne strane, postoji stara narodna krilatica, koja glasi: ,,Gde ima volje, ima i načina”, odnosno, ko nešto zaista želi da uradi, uložiće sva svoja sredstva i snagu u postizanje tog cilja. Naravno, ima istine u ovome. Sa druge strane, u zemlji u kojoj prosečna neto zarada u starosnoj grupi do 25 godina iznosi 49.346 dinara, da li zaista čude rezultati ispitivanja Evropskog instituta za statistiku, koji pokazuju da 76% mladih živi do 29. godine u roditeljskom domu? Svaka porodica je priča za sebe i ima dosta faktora koji utiču na bitnu i prelomnu odluku o osamostaljivanju.
Kada pričamo o napuštanju roditeljske kuće, ne možemo da zanemarimo činjenicu da rodbina, okolina, pa i sami roditelji, retko gledaju blagonaklono na ovaj potez. Višegeneracijska domaćinstva su vekovima predstavljala gotovo jedini način preživljavanja na brdovitom Balkanu. Okupljeni oko jednog ognjišta, zajedničkim naporima su odolevali pritiscima života.
Moderno vreme i njegove novotarije se vrlo sporo i teško uklapaju u takav mentalitet. Koliko god je preporučljivo uvek gledati unapred, ponekada se moramo i osvrnuti kako bismo razumeli razloge koji stoje iza odbijanja roditelja da prihvate da im dete odlazi iz doma. Stoga, mladi koji su čvrsto rešili da odu, treba da budu svesni potencijalnih pritisaka i pokušaja odvraćanja iz milion različitih razloga. Jedan od naročito popularnih je:,,Za čega sam se ja ceo život mučio/la, radio/la i sticao/la ako ćeš ti sada da odeš?” Ne zaboravimo i klasik:,,Tolika kuća, a ti/vi bi u podstanare, da se potucate kojekuda!”
Finansijske, emocionalne, psihološke i ostale vrste ucena roditelji često koriste, svesno ili nesvesno, kako bi zadržali podmladak u kući.
Život u zajednici je tema za sebe. Kod malog broja porodica funkcioniše, dok se velika većina ne oseća dobro u takvoj vrsti aranžmana i želi što pre da izađe iz njega. Ukoliko mladi i spomenu da žele svoju privatnost i slobodu, često će čuti argumente koji se prenose sa kolena na koleno. Kako imaju svoju sobu, deo kuće ili čak odvojen ulaz, gde se ovo poslednje naročito naglašava.
U prenešenom značenju, roditelji impliciraju da se neće mešati u život svog sina, ćerke ili bračnih partnera. U teoriji, ovo može da zvuči obećavajuće. U praksi, veliki broj mladih brže bolje napušta roditeljski dom jer je uvek prisutan izvestan stepen kontrole i uplitanja. Kada budu u stanju da priušte svoj novi dom, često je u pitanju moderna i komforna novogradnja jer na taj način imaju dosta opcija da urede svoj budući životni prostor. Mnoge banke nude i olakšice za mlade bračne parove, poput povraćaja PDV-a, tako da je ovo dobra opcija i sa finansijskog aspekta.
Život sa roditeljima nakon izvesnih godina jednostavno više nije ni komforan ni udoban. Želite da zovete društvo? Može, ali da ne ostanete do kasno u noć. Dolazi vam devojka ili dečko? Teško će proći neprimećeni i nekomentarisani. Privatnost je nešto što se ne podrazumeva samo po sebi. Ipak, čist i opran veš, skuvani obroci i neplaćanje kirije zvuče dobro, zar ne?
Upravo ovo je tačka preloma za mnoge mlade ljude. Ne zaboravimo ni finansije, koji su odlučujući faktor kada je u pitanju odvajanje od porodice. Ukoliko se radi o osobi koja je zaposlena, ima kakva takva primanja, roditelje koji mogu i hoće tu i tamo da pomognu, stvari uglavnom idu glatko i život se odvija bez većih problema. Međutim, ovo nije naročito čest slučaj. U praksi, koliko ima roditelja koji očajnički žele da zadrže svoju decu u kući, toliko ima i povoljne prilike, već biraju komfor umesto samostalnosti. Mir nema cenu, baš kao ni mentalno zdravlje i blagostanje, te je na svakome da izabere ono što misli da je najbolje za njega.
Prilike u svetu, pa i Srbiji, su vrlo nestabilne, promenljive i retko donose pozitivne promene. Ipak, nije sve tako crno. Zajednica je prevaziđena simbioza koja retko ima za posledicu srećne i zadovoljne ukućane. Rad, trud, optimizam i motivacija uvek mogu da pomognu mladima da se osamostale i otpočnu život u svom novom domu.